Anegdote Riblje Čorbe! -2. dio

Nastavak anegdota Riblje Čorbe.

SKAKAČ
BORA ĐORĐEVIĆ – 1982.

Jedno vreme sam baš bio zaluđen skakanjem u publiku. To je divan osećaj kada te ljudi prebacuju sa ruke na ruku, a ti ploviš po masi. Skočio sam na koncertu u Čačku, kada smo svirali u hali “Borac”. Tu su mi pocepali majicu i pantalone i skinuli lančiće, prstenje i minđuše. Tehničar Šara i redari su me jedva živog izvukli, ali nema veze, osećaj je bio super. Tako sam se i u Zagrebu naložio da izvedem jedan od onih moji čuvenih skokova. Uzeo sam zalet i vinuo se u publiku. Kada su to videli, ljudi su se u sekundi razbežali na sve strane. U letu sam shvatio da se ljudi sklanjaju i, naravno, pošto povratka nije bilo, tresnuo sam o pod kao kruška. Srećom, bio je parket, inače bih slomio sve koščice. Od tada, više nemam želju za skokovima. Moja letačka karijera je završena.

ZABEZEKNUTI TAKSISTA
RAJKO KOJIĆ – 1983.

Početkom godine, svirali smo u zagrebačkoj Ledenoj dvorani. Vicko i ja smo kasnili na koncert. Preterano smo se zadržali u gradu. U celoj žurbi i panici, spazili smo jedan taksi prekoputa ulice, mahnuli mu i on je stao. Nismo mogli odmah da pređemo ulicu jer nam se ispred nosa stvorila neka gužva autobisa i kamiona. Muvali smo se tamo-amo sve dok se gužva nije raščistila. Prešli smo brzo ulicu, uleteli u auto i viknuli: “Vozi, majstore, u Ledenu dvoranu, ako je moguće što brže”. Čovek nas je zabezeknuto pogledao i rekao: “Ali, dećki, ja čekam ženu da se vrati iz trgovine”. Počeo sam da napadam čoveka: “Kakvu, bre, ženu? Kreći već jednom! Jesi li ti normalan?”. U jednom momentu, Vicko me je povukao za rame i rekao: “Izlazi, ovo nije taksi. Ušli smo u privatan auto”. Izleteli smo kao strele i utrčali u taksi koji je stajao pored, a čovek je vikao za nama: “Dećki, pa vi ste iz Čorbe! Mogu li dobiti autogram? Stanite! Moja žena obožava Čorbu, neće mi verovati! Hej..!”

MARATONCI
MIŠA ALEKSIĆ – 1984.

U leto 1984. godine, turneja Riblje čorbe, koji su organizovali Slovenci, “Cankarjev dom”, bila je već pri kraju. Svi su u bendu bili pomalo iscrpljeni. Posle koncerta u Mariboru, bio je preostao još samo nastup u Prijedoru, a onda kući na zasluženi odmor. Rajko mi je predložio da odmah posle koncerta u Mariboru krenemo za Prijedor njegovim kolima, stignemo tamo u zoru, smestimo se u hotel i odmaramo ceo dan. Ideja nije bila loša. Vrućine su bile velike i putovati preko dana bilo je naporno. Bora i ostali su odlučili da ipak krenu sutradan, jer nikom nije bilo do noćnog putovanja. Sedosmo u Rajkov crveni “talbot”, auto koji je bio robustan i čvrst, ali je više proveo vremena kod majstora nego na putu. Krenuli smo put PrijeDora, i Rajko je počeo priču: “Dobio sam večeras od jedne medicinske sestre tablu ovih tableta za sportiste. Kaže, ako si umoran, uzmeš jednu ili dve i možeš da trčiš do PrijeDora. Ove tablete uzimaju maratonci, naročito one crnčuge što furaju po 20 kilometara. Da pocepamo po jednu?” Ponuđeno – prihvaćeno. Posle desetak minuta, Rajko je predložio da popijemo po još jednu, pošto smo mnogo umorni. “Već se osećam kao maratonac”, oduševljeno će Rajko, posle popijene druge tablete. Pustili smo radio i uživali u nekoj laganoj kantri-muzici. A onda mrak, prekid filma, kraj, the end... U daljini sam čuo glasove, bili su sve jači i jači. Ometali su mi san. neko me je drmao i drao mi se na uvo. Kapci su mi bili toliko teški da nisam mogao da ih otvorim. Uz veliku muku, otvorio sam nekako oči i ugledao prvo Rajka koji je spavao na vozačkom sedištu. Ispred sebe, video sam veliku provaliju. Auto je probio zaštitnu ogradu na putu a mi smo prednjim točkovima bili na ivici ponora. Već je svanulo, ljudi koji su tu bili izvlačili su nas iz kola a mi smo, hvala Bogu, bili neozleđeni. Vest je prostrujala brzinom munje i ostatak Čorbe stigao je u Prijedor brzinom svetlosti. Naš verni tehničar Šara, inače apsolvent medicine, odmah nas je pitao kako se to desilo, da li smo bili pijani. “Ništa nismo cirkali, samo smo uzeli ovu tabletu za maratonce”, odgovorili smo Rajko i ja uglas. “Da vidim te tablete”, reče Šara strogo. Rajko izvadi tablete iz džepa i dade ih Šari. “Ovo su tablete protiv nesanice, popiješ jednu i spavaš kao top” - objasnio nam je Šara kad je video o čemu je reč. “Vi definitivno niste normalni, mogli ste da poginete!”, prekori nas i zakovitla tablete daleko u neki šumarak.

izvor: riblja-corba.com